ANĐELI I ONI DRUGI

Već je u deset omorina bila nepodnošljiva. Smiki nesvesno naglo izmače prste pri dodiru sa vrućom plastikom volana. Preparkira auto u hladovinu ispred kineske prodavnice i izađe. Donjim delom, već napola mokre majice, obrisa znoj sa lica i vrata i osloni se o vrelu haubu.

            - Ništa od posla danas, jarane – Smiki kroz tkaninu na plećima oseti vlažan deformisan Nenin dlan i strese se od nelagode.

            - Ništa. Koji će ludak po ovakvom vremenu da mrdne iz kuće, a kamoli da se vozi taksijem.

            - Eno ti ludaka – nasmeja se Neno i pokaza kržljavim kažiprstom na čoveka preko ceste.

            - Taj se nikad ne vozi taksijem – odvrati Smiki. – A da je lud – jeste. Preko sedamdeset mu je a, kažu, svaki dan po žegi ili po mrazu, svejedno, deset kilometara  prepešači, onako, radi kondicije. Od kakve li je taj japije pravljen?! Pogledaj, nas dvojica do gole kože mokri, a njemu se ni košulja nigde izgužvala nije. 

            - E, vala ću ga ja sad iz cipela izbaciti – zlobno će Neno. – Šta misliš, da mu kažemo? Crći će od muke!

            - Nemoj, jarane. Grehota je. Stariji je čovek, može mu, zlo ne čulo, biti nešto... – odvraćao ga je ovaj.

            - A je l' on tebe žalio kad je ono digao dreku na tebe?! Ceo te je kolektiv mesec dana ogovarao. K'o sad da ga čujem: »Zamisli, peva čovek dok za otpad sprema uništen materijal!«  Sve se bojim da je, dok je Bog po zemlji hodao, malo ko šta uništio.

            - Pa ako ćemo pravo,  jesam uništio silan materijal i jeste me ulovio kako pevam, sklanjajući ga. Ali me i branio kad su drugi skočili na mene.

            - Još si na njegovoj strani?! Sa kim ja pričam! – povika ovaj.

            - Ma dobar je on čovek – nasmeja se Smiki. – Nije nikad nikome ništa nažao učinio.

            - Dobar?! Vodi ga kući kad ti je dobar. Gde si video da šef može biti dobar? Nadređen položaj i dobrota u jednoj glavi - to nikad ne biva. Ako si sila, baš te briga šta je dobro. A ako si dobar, nije ti do vlasti.

            Pa završivši tiradu i zlurado iskosa pogledavši Smikija, zamlatara obema rukama nad glavom i dreknu čoveku preko uske uličice:

            - Ej, šefe! Dobro jutro!          

            - Dobar dan, dečki - mahnu stari i produži.  

            - Šefe! Stani malo! Jesi li čuo šta ima novo? – gotovo podvrisnu Neno.

            - Čuo sam. Udala ti se sestra pre neki dan. Čestitam! - odgovori čovek i opet nastavi svojim putem.

            - Ne to, šefe – zasmeja se Neno. – Kupio stranac fabriku. Eno ti u pogonu seku mašine za staro gvožđe!

            - Ne seku meni, moji majstori. To vama vaša radna mesta seku – uz tužan osmeh odgovori stari. – Da je po mom, davno biste svi vi u toj istoj fabrici, za modernijim mašinama radili, umesto što, kao Smiki, taksirate, ili kao ti, moj Neno, služite privatnike po manufakturicama.

            I još jednom mahnuvši umesto pozdrava,  odbrza dalje.

            - Al’ nas saseče obojicu – dobroćudno prokomentarisa Smiki. – E, nek’ si, vala, i ti dobio šta si tražio. Još je taj i pameću i nogama brži od obojice. Vidiš da mu ni osoliti ne možeš.

            - Ne mogu?! – odjednom zamišljeno i podsmešljivo izusti Neno. – Ja sam mu se, bogami, osvetio što me terao da radim. A i današnjim se šefovima za isti greh svaki dan svetim. Džaba im svima njihove škole. Još je sada, kod privatnika, mnogo lakše i slađe svetiti se nego pre.

            - Kako to misliš? – začudi se Smiki.

            - Lepo. Svaki dan Neno pola dnevnice na šefovima, bez imalo muke, evo ovako, zaradi.              

            Te pucnuvši dva-tri puta prstima, napravi krivudav pokret skupljenom iskrivljenom šakicom kroz zrak, prema džepu na majici.

            - Vidi! Hop, hop, pa u džepić! Hop, hop, pa u džepić! I moj džepić sve puniji, a njihovi sve tanji, dok ih skroz ne nestane.

            - Pa šta radiš? Kradeš im pare? – Smiki ga je gledao sa sve većim, neskrivenim zanimanjem.

            - Na neki način – zacereka se Neno. – Znaš, svakom su gazdi šefovske plate prilično opterećenje jer šefići ništa ne proizvode. Zato ih se valja rešiti pre no što dobiju prvu platu, znači, pre isteka probnog rada. A je nalazim razloge i obaveštavam gazdu.

            - Nije valjda da nijedan ne zna raditi? – naivno će Smiki.

            - Ma znaju svi. Ali svakome se može barem izmisliti neki propust. Onda na vreme pustiš priču po ćoškovima i eto pola plate, a da ni prstom nisi mrdnuo.

            Smiki se strese kao da je ponovo osetio Nenin zakržljao, poput dečijeg sitan, znojav dlan na plećima. Ipak, ne izdrža i tiho zapita:

            - A kako si se to starom šefu osvetio? On ti nije iz privatničkih vremena.

            - Da pošteno kažem, njemu samom i nisam baš mnogo. Ali sam i njemu, i njegovoj pokojnoj ženi, i kćeri mu, skratio život za, brat-bratu, po godinu dana.

            Pa, zahihotavši se do suza, dodade:

- Barem. A, evo, da ti ispričam i kako.

            - Nemoj! – obrecnu se Smiki. – Vrućina je nesnosna. Stvarno ne mogu da slušam. Drugi ćeš put. Išao bih ja sad kući.

            - Sačekaj, kad ti kažem. Uživaćeš, veruj mi.

            - Dobro, slušam – nevoljko će Smiki i s mučninom uzdahnuvši, pogleda u užareno nebo nad njima. »Koja li ga sila, smutljivca, meni danas posla?!«  pomisli negodujući i odmače se korak-dva od Nene, čekajući da počne sa pričom.

*****

            - Ovako ti je to bilo, moj Smiki – otpoče Neno, samozadovoljno se smeškajući. - Prva ratna zima se i u martu suncu dobro opirala. A život sve gori i teži. Loše vesti sa svih strana, gine se naveliko. Strah, glad, rezerve se davno i u najbogatijim kućama istopile. A sneg neće.

             Meni, pravo da ti velim, dobro. Zbog ove moje mane niko me ne dira, u vojsku me ne zovu, u fabrici se povremeno i pomalo ratka, a i voli živa duša da čuje da je drugima gore.

            Jedno jutro, ni svanulo još ljudski nije, pođem na posao i sretnem našeg, tada već bivšeg šefa. Znaš i sam da je koju godinu pre, kad mu se žena razbolela, otišao u penziju da bi se brinuo o njoj.

            Mraz stegao, nigde prtine, a on – gazi sneg do pojasa kao da kroz vodu ide. Stade i pozdravismo se. Kaže, ide u grad da traži supruzi lekove ako mu se posreći da ih u opštoj nestašici nađe.

            - Pa kud ćeš pešice?! – pitam. Petnaest je kilometara do grada, nigde pročišćeno nije, a o prevozu ni govora nema. I kad je lepo vreme, može se satima stajati dok kakvo vozilo putem ne prođe.

            A on će:

            - Moram. Bolest vreme ne bira nego se sa njim utrkuje. – I ode.

            »E sad si mi naleteo!« pomislim, pa požurim u fabriku po izlaznicu. Znam, samo službeni telefoni rade, mogu da petljam koliko i kako me volja. A zatim, pravo šefovoj kući.

            Otvori kćerka. Dan-danas joj se, kad god je vidim, u lice slatko nasmejem, kako sam je tada namagarčio. I još joj obavezno, uvek otvoreno podviknem: »Čujem, gospojice, da vam je otac dobro. Pa baš mi je drago zbog vas!«  A ona.... Da joj je, pogledom bi me spalila, a ništa mi ne može.

            - Elem, uvede me mala u sobu. Mater joj u postelji leži, učini mi se da je već žuta i sve mislim: »Biće lako. Osmehnula ti se sreća, Neno.Vreme je da i šefovi za šefovanje plate.«

            Pozdravim, skinem kapu i skrušeno sednem. A onda, prvo izvrdavajući pravi razlog posete, započnem sa pričom. Kao poslali me iz firme i ja, eto, došao da javim jer drugi telefoni ne rade...

            - Šta da javite? – podozrivo će mala.

            - Loša je vest, gospojice. Bolje majci spremite šećera i vode – prišapnem joj.

            - Kakav šećer i voda?! – viknu stara. – Ne treba meni nikakav šećer i voda. Kažite šta imate!

            - Znate, gospođo, u fabriku su upravo javili da je vaš muž umro.

            Mala razrogači oči i obe ispružene šake stisnu ispod levog ramena.

            - Ko je javio? - zagrca. A šake joj na grudima u trenutku poplavile koliko ih je pritisla.

            - Ne znam, devojko. Meni su naredili da dođem i obavestim vas.

            - A ko vam je naredio? – opet će ona.          

            Nisam uspeo ni da smislim ko, kad stara, mrtva-hladna, a smirena kao da sam joj najbolje vesti doneo zaključi:

            - Vi, gospodine, lažete. To nije istina. Moj muž je živ! A sada, doviđenja – i na to prezrivo okrenu lice od mene.

            - Razumem ja, gospođo, da ste vi sada uzrujani. Svako bi to u ovakvoj situaciji bio i verujte, ne zameram vam. Zatreba li vam nešto, na usluzi sam. Doviđenja.

            Kćerka me isprati do vrata, sve izvinjavajući se, a ja sretan - vidim postigao sam šta sam hteo. Odem malo putem, pa se okolo vratim, prikradem se ulaznim vratima i slušam.

            - Neno, ti sve ovo izmišljaš – zapanjeno će Smiki. – Samo, ne  razumem zašto.

            - Ne izmišljam, časti mi. Eto, poznaješ malu, pa kad je sretneš, sam je pitaj.

            - E onda nisi normalan. Mogao si nepokretnu ženu ubiti takvom izmišljotinom.

            - To sam i ja, kad sam polazio, mislio. Ali mi ni na kraj pameti nije bilo da mi zloduh neće poverovati. Zato sam malu beštiju na prag smrti doveo. I postigao bolji rezultat od očekivanog. Slušaj dalje – pa nastavi, sve više uživajući u sopstvenoj priči.

            - Stojim ja kraj onih vrata i čujem – cura plače. U stvari, ne plače. Vrišti. A stara je sve ubeđuje kako ništa od onog što sam ispričao nije istina. I nek’ sam proklet ako lažem, napola je ubedi. Spremi se živinče za manje od tri minute, umalo me na vratima ne zateče, pa u sneg. Zamisli samo, koliko su obe bez srca: jedna - teško bolesnu majku na nemilost lošim ljudima i još gorim mislima ostavlja; druga – žensko dete, u šoku, u smetove šalje. A ti znaš, na putu je tada svega bilo. I zašto? Samo da bi proverile da li Neno laže. Kažem ti – zlodusi! Nije to šteta zatrti!

            - I šta bi dalje? Je l’ se u fabrici razotkrilo da je šef, u stvari, živ i da si ljude na pravdi boga, napravio budalama? – gadljivo će Smiki.

            - Ma kakva fabrika! Kad je pored nje prolazila, ni pogled ka kapiji da skrene. Mala je, bez ikakvog dogovora s majkom, u grad pešice zapucala.

            - Otkud znaš? Opet nešto petljaš – zaključi Smiki.

            - Jurio sam za njom. Petnaest kilometara – ona putem, a ja za njom šumom, sve krijući se. Nisam u životu takvom brzinom sneg prtio.

            - Ludog li deteta! – začudi se Smiki. Da mi je samo znati kako ga je mislila, u tolikom gradu, naći.

            - Nije ga ni tražila. Kod sve sile apoteka, od prve na pravu nabasala. Onako smrznut, sakrijem se među narod i slušam – načuditi se ne mogu. Samo je, preko ikakvog reda, apotekarku pitala da li je i kada, stariji čovek kupio taj i taj lek. I kako je čula šta je htela, istrčala i vratila se istim putem. Ni zgrejao se unutra nisam, a morao sam nazad.

            - Pa uhvati li je? – već će podrugljivo Smiki.

            - Života mi, jedva. Kad je shvatila da za drugog treba da strahuje, samo što trčala nije. Stigla je ćaću na pola puta do kuće. A on, zloduh  k’o i one!  Nekome bi drago bilo zbog tolike brige, a veliki šefonja viče li viče na nju što je na moju priču nasela i majku samu ostavila. Uplašio se da l’ će je živu zateći dok stignu.

             - Ma ti si zloduh, a ne oni! – užagri Smiki.

             - Neće baš tako biti, Smikice – potcenjivački će Neno. - Zar bi se u čisto srce mogla posejati takva vest?!

            - Ama, žena ti nije poverovala, pa je opet zloduh po tvome.

            - Nije mi poverovala?! – naizgled se zaprepasti Neno. – Da mi nije poverovala, sedele bi obe s mirom i čekale. Kažem ti, da je mogla da hoda, ona bi u sneg umesto kćeri...

            - Rekao si da se ništa nisu dogovarale i da je devojka za manje od tri minute iz kuće izletela – prekide ga Smiki.

            - A šta anđeli znaju kakvim se tajnim znacima zlodusi domunđavaju – odvrati Neno. – Nego, vreme je da i anđeo danas zaradi ono pola dnevnice. Eno mi novog šefa u radno vreme u prodavnici. Znao sam ja da i on mora jednom ogladneti. E sad će malo skuplje da plati taj doručak. ’Ajde, živ mi i zdrav bio, jarane – te ga onom sasušenom šakom još jednom potapša po leđima i otrča ka autu.

            Smiki pređe prstima po znojavom licu. »Leden znoj«, progunđa i oseti kako mu je od mokre majice duž kičme odjednom hladno. »Sa kim li sam ja danas zapravo razgovarao?« zapita se sa zebnjom i odmahnu glavom na pomisao koja mu prostruja glavom.

            - Majstore, pošto vožnja do grada? – iznenada začu veseo glas iza sebe.

            - Džaba – odgovori Smiki dok je žurno sedao u taksi.

            - Džaba – nećeš da voziš po ovom paklu, ili ćeš džaba taksirati? – nasmeja se putnik.

            - Zbog onog »majstore«, vozim te džaba. Sedaj!

            Pa upalivši motor i začuvši brondanje stare mašine, pomilova vreli volan i uz škripu točkova naglo krenu ka gradu.